Pomogli su mi vera – religija (pravoslavlje). Drugima bih poručila: pronađite smisao kroz koji možete pronaći objašnjenje, razgovarajte o tome sa ljudima koji imaju razumevanja i senzibilitet za vaš problem.

(žensko, 42 godine)

To je keiralo čoveka koji danas vama piše o traumi.

Od najveće pomoći bila mi je podrška -– grupa i individualno; pričanje; pružanje nežnosti samom sebi.

Za druge u sličnim situacijama, ima jedna američka poslovica: Hate is what got me here, love is going to bust me out.

(muško, 38 godina)

Nisam ja bila izložena nečemu spolja, to je moje iskustvo koje ne mogu da odvojim od sebe. U početku sam bila zatvorena, dok sam bila mlađa preovlađivao je crni humor, za mnoge stvari sam bila povučena, jer je prosto moje iskustvo i život nametao neke drugačije izazove, netipične za uzrast. Ali, to se vremenom i godinama menja. Sada, znate, kad me neko pita da li bih volela da izbrišem to iskustvo ili da dobijem pare na lutriji ja bih izabrala pare, olakšavaju dosta toga, a planova imam. To iskustvo me je oblikovalo, trudim se da one loše stvari ublažim, da ne postanem cinična bakica, da i dalje razumem i saosećam sa ljudima koji nisu imali takva iskustva i čiji su problemi svakodnevnijeg tipa. I mislim da uspevam, da svako ima svoje izazove i svoje kapacitete pre svega.

Potiskivanje mi je bila prva ljubav. Posle toga intelektualizacija, a onda humor. Tako je bilo do recimo 25. godine, tad počinjem da sazrevam, da se zaljubljujem u psihoterapiju i da upoznajem čari dubokog prijateljstva. Sada tu je humor i dalje, neke stvari namerno potiskujem, sa rokom trajanja, kada mi je teško dam sebi vremena da odreagujem, kažem sebi: „Dobro, sad se plašiš, ali kada se malo izduvaš i odmoriš, iduće nedelje se vrati tom osećanju”. Ali, grupna psihoterapija je poklon koji sam sebi pružila i u koji sam se zaljubila. Podrška svih bliskih i ne bliskih ljudi, racionalno procenjivanje tuđih kapaciteta za pomoć, traženje pomoći koju oni mogu da mi pruže. Da, mislim da je to bila prekretnica, kada sam prestala da očekujem od ljudi sve, kad sam naučila šta od koga mogu i treba da tražim.

Za druge ljude u sličnim situacijama nemam baš neku poruku. Ne postoji čarobni štapić. Nije lako, ima puno zamki, uzbrdica, uspona i padova. Trauma vas izoluje, učini vam se da ste specifični, da se samo vama nešto dešava ili da samo vi nešto osećate. Samo vi ste takav baksuz, vama piše na čelu i sve tako redom. Iz mog iskustva, grupa, ogledanje u grupi je lekovito. Taj stepen poverenja, međusobne razmene, podrške, menja čoveka tj. otvara ga. Za isprobavanje, za bezbedno testiranje novih navika, situacija, iskustva. Učenje da smo svi mi slični, i svi mislimo da smo posebni. Jesmo, svako od nas jeste poseban, ali ne po tome. Ono što sam vremenom naučila, ali ne primenjujem baš uvek, iako bi trebalo. Zakon discipline. Značaj 3 obroka, 2 užine, pola sata šetnje, 8h sna. Deluje glupo, ali „radi posao”. Kao i povremena promena frizure, glupavo lakiranje noktiju i slično. Nekada jednostavne stvari pokrenu lavinu. Nađite vaše jednostavne stvari i ako „rade posao” super, ako ne, radoznalost nije ubila mačku, istražujte.

(žensko, 35 godina)

Posledice? Nisam voleo sebe, smatrao sam da ne zaslužujem ništa i da se ne treba vezivati ni za koga emocionalno. Bežao sam pola života od sebe, postao plašljiv, bojao se sopstvene senke.

Pomogli su mi schema terapija, sport, krenuo sam da čitam tekstove iz oblasti psihologije.

Drugim ljudima bih poručio: Pričaj sa nekim ko je stručan i ko je već radio sa traumom. Dozvolite da neko drugi upozna vas i vašu prošlost. Problem se nalazi negde na putu kuda ste prolazili sami bez ikoga, i sada u sadašnjosti umesto da bežite imate čoveka koji će sa vama prolaziti taj isti put i kada se suočite sa time naćićete duhovnu slobodu. Nema potrebe za čekanjem. Pozovite sada!

(muško, 43 godine)

Iako sam sa 18 godina krenula na psihoterapiju, tek sa 40 sam skupila snage da se suočim sa tom traumom. Pokušala sam sa raznim metodama ali mi je na kraju hipnoterapija donela najbolji rezultat. Od tada lakše dišem ali još uvek mi je neprijatno da pričam o toj temi. I kad to osetim počnem da pišem o njoj i bude mi lakše. Imala sam dugo godina psihologa u Srbiji, a posle kada sam otišla u inostranstvo i kada sam se osetila spremno da se suočim sa svojim bolom potražila sam pomoć traumatologa i hipnoterapeuta… Takođe sam posećivala i grupne terapije gde su se sastajale žrtve zlostavljanja.

Jedini lek za traumu i vraćanje na svoj kolosek je suočavanje sa njom koliko god to teško i nemoguće izgledalo. Naravno, uz profesionalnu pomoć. Tražite dok ne nađete najbolju metodu za sebe i najbolju profesionalnu pomoć. Nemojte žaliti ni jednu minutu svog vremena i novca da uložite u taj proces… oslobođenje koje to donosi je neprocenjivo… Lakše se diše i život konačno počne da se živi.

(žensko, 43 godine)

(žensko, 42 godine)

2000. godine dolazi do mog „pucanja”. Nisam tada znala šta me je snašlo, pretrage kod doktora i ustanovljena anksioznost. Lečila se, tada nije bilo psihologa, kod neuropsihijatra koji je i ustanovio stanje anksioznosti, borba sa samom sobom! Danas je drugačije, naučila sam da prevazilazim probleme, ali i dalje strahujem od bolesti i smrti, taj strah još nije „isčezao”. Inače imala dve operacije (2016. i 2017), koleno i ugradnja veštačkog kuka…

Borila sam se sa time uz pomoć psihijatra, jedno vreme lekova, ali i borba sa samom sobom… Sada postoje odlični psiholozi, jedino ispravno rešenje je obratiti se za pomoć.

(žensko, 51 godina)

Iz sadašnje perspektive, to iskustvo je uticalo na ogroman rast i sazrevanje na poljima o kojima do tada nije bilo ni svesti. Upoznavanje sebe, voljenje sebe, otkrivanje prethodno nepoznatih rezervi snage i kapaciteta, mirenje sa sudbinom bivanja, preusmeravanje potrage sa sreće na mir, premeštanje prioriteta sa „šta bi trebalo” na „šta je najbolje što mogu u jedinici vremena”. Biti okej sa životom generalno.

Sa time sam se nosila neiščezavanjem uprkos očekivanjima, postepenim uviđanjem da novo stanje ipak nije matično, iznalaženjem želje za rešenjem, (prepo)rađanjem gladi za životom, ponovnim neuspesima, ljutnjom, deprimiranošću, ozlojeđenošću, samoprezirom, indiferentnošću indukovanim postepenim sazrevanjem rešenosti, uviđanjem, razumevanjem, saradnjom sa sobom, otkrivanjem koncepta ljubavi za sebe, shvatanjem da je sve to okej, da sam okej. Konačno, mukotrpnim i nekonzistentnim isplivavanjem na površinu na talasu sada potpuno sazrele i ohrabrene rešenosti i njenih derivata. Trauma je ostala u epizodama i tragovima, posledice u mahovima, ali ujedno i recept za borbu koji se može usavršavati, a njegov ciklus skraćivati.

Drugima bih poručila: onda kada mislite da je najgore, uglavnom nije. Onda kada mislite da ste odustali, uglavnom niste. Dajte sebi vremena i svaku šansu da uspete. Budite radoznali i kada je najteže. Pogotovo kada je najteže.

(žensko, 26 godina)

Na mene je to ostavilo posledice kao što su… Slika ljubavi poremećena. Prerano stupanje u seksualne odnose. Promiskuitet. Ono što nazivaju „eksperimentisanje sa drogama”. Autodestrukcija.

Borim se zdravim razumom, sopstvenim snagama, verom u dobar i srećan život.

Drugima u sličnoj situaciji bih preporučila da traže pomoć.

(žensko, 34 godine)

Te godine su mi donele noćne more, anksioznost, pad samopouzdanja.

Mislim da se i dalje borim sa tim. Olakšavajuća je činjenica da sam osvestila da ne moram da imam dete, da ću živeti i bez deteta, i tako sam uspela da se vratim na pozitivan put.

Budite sigurni da ste isprobali sve druge opcije, pre nego što se odlučite za vantelesnu oplodnju. Neka ona bude zadnja opcija. Ako već do nje dođe, obezbedite sebi podršku, budite iskreni i ne izigravajte jaku ženu, junaka, idite na bolovanje, stopirajte sve svoje obaveze i ne čitajte informacije na internetu. Pričajte sa svojim doktorima.

(žensko, 34 godine)