24 Mar Ne volim sebe
Više puta sam doživela traumu. Otac se šlogirao kada je imao 33 godine – ja sam tada bila u prvoj godini života. Promenili su se njegovi ličnost i karaktera – imam osećaj da oca – roditelja, nikad nisam imala. Majka se trudila da balansira, ali… Bilo je mnogo svađa u porodici, kasnije i alkoholizam oca, pokušaj da se roditelji razvedu (rastavili su se na godinu dana). Potom sam imala ekstremno buran pubertet. Otac je umro kada sam imala 16, bilo je još mnogo smrti i bolesti u familiji (pa i samoubistvo). Onda sam došla na studije u drugi grad, poginuo mi je najbolji prijatelj i ljubav tokom rata na Košarama. Imala sam dve vanmaterične trudnoće, doživela sam izbeglištvo, bolne raskide… Zbog svega ovoga sam depresivna, napeta, uvek u gardu, nepoverljiva, stalno u konfliktima, ne volim sebe. Uglavnom sam potisnula posledice ovih trauma. Ne sa namerom. Nikako se drugačije ne borim – ili se pak borim alkoholom i tabletama. Drugima bih poručila da ne budu kao ja. Iako dugo idem kod državnih psihijatara za mene je to jedno jadno, bedno i nezadovoljavajuće iskustvo.
(pol, godine) žensko, 42