ŠTA POSLE TRAUME?
487
page-template-default,page,page-id-487,bridge-core-2.6.0,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,qode-theme-ver-24.5,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.5.0,vc_responsive

ŠTA POSLE TRAUME?

 

ŠTA POSLE TRAUME?

Gde i kako potražiti pomoć?

 

 

Davanje odgovora na pitanje iz naslova nije lako. Kako ni traumatska iskustva nisu univerzalna, tako nema ni univerzalnog leka, pa ni odgovora na to šta posle. U traganju za najboljim mogućim odgovorom na pitanje „Šta posle traume?“ vodili smo se, na prvom mestu, iskustvima onih koji su preživeli traumu. U nastavku teksta nudimo 11 preporuka koje predstavljaju pregled njihovih odgovora na pitanje kako su borili i izborili sa posledicama traume; Šta im je pomoglo?

 

  1. Podsećanje da „to nisam ja, to je moja trauma“ ili „da to nije moj celi život“

Kada se trauma desi, ona pokrije ceo naš život. Izmeni nas, oduzme nam mogućnost da živimo na način na koji smo živeli, oduzme nam misli i osećanja koja nisu u vezi sa njom. Oduzme nam identitet, svodeći ga na „žrtva, svedok, veteran, silovana i slično“. Šalje nam poruku da naš život nikada više neće biti isti, da mi nikada nećemo biti isti. Upravo zbog svega toga, veoma je važno da sebe podsetimo da trauma, koliko god snažna bila, nije naš ceo život, a da mi nismo ni trauma, ni žrtva već bića koja su imala takvo iskustvo. Jedno, u moru drugih iskustava koje smo imali, te da smo i pored toga i dalje, braća/sestre, kolege, prijatelji i sve ono što smo do traume bili.

 

  1. Bavljenje traumom, nikako beg od nje

Traumatsko iskustvo je bolno iskustvo. Boli duša, boli telo, boli sve. Prirodno je onda da čovek od toga poželi da pobegne. Da poželi da to zaboravi, zakopa negde daleko i isključi se. Ipak, kao što i neko ovde reče: „Jedini lek za traumu i vraćanje na svoj kolosek je suočavanje sa njom koliko god to teško i nemoguće izgledalo.“ Ljudi koji su uspešno prevladali traumu ističu da im je  u borbi sa njom najviše pomoglo: čitanje i učenje o traumi – informisanje o posttraumatskom poremećaju i njegovom lečenju, pisanje ili pričanje o tome šta im se desilo, suočavanje sa posledicama i slično. U skladu sa tim, isticali su da je  da su najgori načini za nošenje sa traumom: Potiskivanje, ignorisanje ili opiranje, potpuno odustajanje i predaja, prejedanje, drogiranje, alkohol, tablete, bežanje od posledica i slično.

 

  1. Fokus na lepe i pozitivne stvari u životu; vrednovanje života

Kada nas zadesi trauma, lako skliznemo u zaključak da život više nema smisla. Neretko, dolaze i misli o samoubistvu i odustajanju od života — bilo bukvalno, bilo povlačenjem iz života i izbegavanjem. Ipak, nakon traume je malo šta lekovitije od ponovnog pronalaženja smisla i života vrednog življenja. O tome svedoče i naši „preživeli“ ističući da im je upravo fokus na lepe i pozitivne stvari u životu pomogao da prežive. Kako to slikovito kaže jedna naša sagovornica: „Spasila sam se (prepo)rađanjem gladi za životom.“

 

  1. Fokus na budućnost; održavanje nade

Svako ko je doživeo traumu je imao bar u deliću sekunde misao da je to kraj i da nema dalje. Da je to to, da nikada neće proći i da nikada neće biti bolje. Sa mesta traume, stvari stvarno tako i deluju jer trauma urušava i menja pozitivne slike o sebi, drugima i svetu. Jednom kada svet počne da se vidi kao nemilosrdan, mračan i pust, sva vera u budućnost puca. A bez te vere, teško je imati nadu, a bez te nade teško je ići dalje. Zato čovek, pa i traumatizovan čovek mora da gaji nadu. U početku ona neće biti velika, možda će biti nevidljiva, ali dovoljno je da postoji i jedan mali zametak, jer ako taj zametak zalivamo i negujemo, on će porasti i mi ćemo opet biti dobro. Iako sada nismo dobro — bićemo, jer imamo potencijal za oporavak i imamo potencijal za rast i razvoj. Čak i posle traume!

 

  1. Povezivanje sa drugi ljudima je spas

Trauma ozbiljno narušava sliku o drugima i poverenje u njih. Upravo zbog toga, značajan broj traumatizovanih osoba izbegava bliske kontakte, izoluje se i pati u samoći. To je razumljivo, ali i veoma opasno, jer se trauma do kraja može sanirati samo u odnosu i kroz odnos sa drugima. I naši „preživeli“ su preživeli uz pomoć drugih ljudi. Evo tipičnih odgovora: „Izborio sam se uz pomoć porodice i prijatelja, kao i kolega s posla; Preživeo sam zahvaljujući razgovorima sa bliskim osobama i ljudima od poverenja o toj temi i uzajamnim iskustvima; Pomogla mi je razmena iskustva u sigurnom okruženju sa osobama sa istim/sličnim iskustvom (internet, youtube, forumi, online grupe za podršku, lični kontakti sa drugim preživelim…); Pomogla mi je podrška — grupna i individualna, svih bliskih i nebliskih ljudi; Pomogao mi je otvoren i iskren razgovor sa osobama koje su mi bile bliske u tom trenutku i bile spremne da me saslušaju.“

 

  1. Korisne i kreativne aktivnosti

Kad se trauma desi, lako izgubimo volju da živimo, da budemo aktivni, da nešto radimo. Sve nam deluje besmisleno i isprazno. Ipak, ako čovek to uspe da pobedi i uspe da se „baci“ u neke aktivnosti, biva bolje. Posebno ako su to aktivnosti koje zadovoljavaju naše bazične potrebe ili aktivnosti koje su u skladu sa našim vrednostima. Ma koliko sitno izgledale, one su motiv da se vrati u život, one su distrakcija, ali i raison d’être (razlog bitisanja). Nešto što prija i vuče dalje. O značaju tih aktivnosti najbolje svedoče naši „preživeli“, koji navode da im je u borbi sa traumom veoma pomoglo bavljenje fizičkim aktivnostima (razni sportovi, fizički rad, šetnje, vožnja bicikla, joga, časovi samoodbrane), umetnošću (kreativni hobiji, pisanje, slikanje, sviranje, čitanje knjiga, gledanje filmova i odlasci u pozorište) i drugim aktivnostima (učenje, rad, izlasci i sl.). Nekada i najsitnije aktivnosti imaju puno smisla: „Pomažu mi i sitne stvari, kao povremena promena frizure, glupavo lakiranje noktiju i slično; Nekada jednostavne stvari pokrenu lavinu. Nađite vaše jednostavne stvari i ako rade posao — super, ako ne, radoznalost nije ubila mačku, istražujte.“ — savetuje jedna „preživela“. I mi se pridružujemo tom savetu — istražujte i angažujte se, kreativno, fizički, kako god Vama prija, da šteti ne može, a da pomogne može stvarno mnogo.

 

  1. Briga za sebe i rad na sebi

Kada nam se desi trauma, jedna od prvih stvari koje uradimo je ta da počnemo sebe da krivimo. Pored toga, počinjemo da se osećamo trajno defektno, manje vredno, oskrnavljeno. Počnemo da mrzimo i kinjimo sebe. U najekstremnijem obliku, ubeđujemo sebe da ne zaslužujemo da živimo. Baš zbog toga, briga za sebe i o sebi, predstavlja ključan faktor u oporavku nakon traume. Šta to zapravo znači najbolje opisuju naši „preživeli“: „Potreban je rad na sebi — snaga volje i vera u sebe; Pružanje nežnosti samom sebi; Rad na sebi kroz dodatne edukacije; Osnaživanje sebe; Iznalaženje želje za rešenjem; Saradnja sa sobom; Otkrivanje koncepta ljubavi za sebe; Trudila sam se da bolje razumem ono što se dogodilo — da oprostim sebi (i drugima) za ono što nisam (dobro ili dovoljno dobro) uradila, da se oslobodim ljutnje; Stvaranje uvida o tome šta mogu da promenim; Izlaženje iz uloge žrtve — iz nemoći.“ Važan deo brige o sebi predstavlja i briga o sopstvenom zdravlju. Zato mnogi „preživeli“ upozoravaju da ne treba da pijemo ili konzumiramo psihoaktivne supstance, već da treba da živimo zdravo i „uritmljeno“. Njihovim rečima rečeno: „Vodite dobru mentalnu higijenu. Mentalna higijena je neophodna kao pranje zuba i tuširanje. Dakle, dobar san, redovno uzimanje lekova, informisanje o terapiji i o svim mogućim simptomima vašeg poremećaja i nuspojavama lekova. Znanje je moć! Nemojte prestati da se krećete. Organizujte svoj dan.“

 

  1. Briga za druge

Već smo rekli da trauma menja viđenje drugih ljudi i sveta. Od pozitivnog i bezbednog, stižemo na veoma mračna mesta i veoma mračne zaključke. U tom smislu,  aktivizam i investicija u druge predstavljaju veliki udar kako na ove negativne postavke, tako i na bespomoćnost pa i samu traumu. Ne čudi, dakle, zašto je baš investicija u druge nekima pomogla da prežive. Poznata je i teza: „Ako nas nešto ne slomi, ojača nas.“ Ponekad nas ojača toliko da možemo da pomognemo drugima. Malo šta daje smisao traumatskom iskustvu koliko ideja da smo zbog toga jači i sposobniji da pomognemo drugima sa sličnom pričom. Prisetimo se samo koliko je ljudi osnovalo fondacije, nevladine organizacije ili pokrete čiji je jedini cilj bio da se bore baš sa traumom koju su i oni sami preživeli.

 

  1. Povezivanje sa nečim izvan nas, nalaženje dubljeg smisla u svemu tome

 

Za mnoge ljude trauma predstavlja egzistencijalističku krizu. Imajući to u vidu, jasno je zašto neki ljudi smisao svega toga i izlazak iz traume nalaze kroz povezivanje sa nečim izvan njih samih, sa nečim transcedentnim. Tako i naši „preživeli“ kažu da su preživeli: „Kroz veru i religiju, kroz kontaktom s prirodom.“ Ako postoji to nešto iznad nas, onda postoji i neki viši smisao i neki poredak u haosu koji trauma donese i ostavi za sobom. Onda postoji i nada da će se taj haos srediti.

 

  1. Ima leka – traženje stručne pomoći

 

Velika većina naših „preživelih“ napisala je da im je „u preživljavanju“ i nošenju sa traumom veoma pomogla psihoterapija. Mnogi su komentarisali da je to neophodno jer: „koliko god da smo bliski sa roditeljima, partnerima, prijateljima, oni nam, nažalost, ne mogu pružiti podršku koju dobijamo na psihoterapiji. Njihova podrška je naravno izuzetno važna, ali ne i dovoljna. Potreban je neko ko može objektivno da proceni i ko zna šta sa tim da radi“. Uz preporuku da krenu na psihoterapiju, savetovali su i da unapred proverite gde i kod koga idete –  „Pre nego što krenete na terapiju, dobro ispitajte terapeuta. Proverite ga, pitajte za licencu, za školovanje, pogledajte godine iskustva. Intervjuišite ga!“

Velika većina naših „sagovornika“ je pokazala izuzetno pozitivan stav prema psihoterapiji, snažno ohrabrujući i druge da se otisnu u tom pravcu. Treba, ipak, uzeti u obzir i manje pozitivne komentare koji su uglavnom govorili o nestrpljenju ili nerazumevanju od strane terapeuta. Istina je da nije svako ko je stručan stručnjak i za rad sa traumom. Trauma je posebno i veoma osetljivo polje. Potrebna je i posebna edukacija i poseban tip osobe. Neko ko može da bude tu, da sluša, da prima, da podržava. Neko ko zna šta i kako da radi. Neko ko razume traumu, ali i neko ko može da razume baš vašu traumatsku priču. Imajući to u vidu, veoma je važno da se pre odlaska kod stručnog lica raspitate o njenim/njegovim referencama (šta je završio, ima li validnu psihoterapijsku edukaciju i slično), koliko iskustva ima, da li ima iskustva u radu sa traumom i sl. Više od svega, bitno je da ispratite kako se vi osećate sa njom ili njim. OK je i da vam taj neko ne odgovara. Nije svaka stručna osoba pravi stručnjak za vas. OK je da birate i OK je da olakšate sebi — odnosno, da izaberete nekoga sa kim će Vama biti prijatno ili bar manje neprijatno. A često, posebno u početku „neprijatno“ i jeste jedina opcija, jer nije prijatno doći kod nepoznate osobe i „otvoriti dušu“. Posebno je to tako kada govorimo o traumi. Dakle, raspitajte se kod koga idete, raspitajte se šta taj neko zna i ume, a onda idite i vidite kako Vam je sa tom osobom. Ne sa tim terapeutom ili terapeutkinjom, već sa tom osobom. Terapija nije samo razmena znanja, terapija je odnos. Na prvom mestu odnos dve osobe, a tek potom i odnos stručnjaka i nekoga ko ima potrebu za njegovom ekspertizom.

 

  1. Pomoć u zajednici

Pomoć koju nudi zajednica predstavlja jedan od ključnih vidova pomoći kada je trauma u pitanju. Kako izreka kaže: „Nijedan čovek nije ostrvo.“ Mi nismo izolovani već smo deo različitih sistema, najmanjeg i najužeg koji čine naša porodica i prijatelji, onda smo deo lokalne i šire društvene zajednice (resursi dostupni u Vašem gradu ili zemlji), a u novije vreme i globalne zajednice (preko internet grupa, portala, blogova i tako dalje).

Zahvaljujući internetu, danas je relativno jednostavno doći do organizacija koje pomažu žrtvama različitih vrsta trauma. Iako u našoj sredini nedostaju grupe samopomoći i razrađeniji centri pomoći, postoji ipak značajan broj vladinih i nevladinih organizacija koje rade sa traumatizovanima. Danas postoje organizacije koje rade sa veteranima, izbeglicama i  žrtvama nasilja i torture, organizacije koje pomažu žrtvama mobinga, organizacije koje rade sa marginalizovanim grupama, ženama, decom i muškarcima koji trpe nasilje. Postoje udruženja obolelih od raznih vrsta bolesti, klubovi pacijenata, udruženja roditelja. Postoje timovi za borbu protiv nasilja u školi i timovi za prevenciju. Postoje ponegde i grupe samopomoći, kao i grupe za rast i razvoj koje su otvorene za sve koji imaju nešto da kažu i podele. Postoje SOS telefoni i besplatna psihološka pomoć u okviru nekih organizacija, savetovališta, pa čak i klinika.

Ukoliko živite u sredini gde ništa od ovoga nije dostupno, uvek možete pomoć da potražite i putem interneta. Na društvenim mrežama postoje razne grupe i platforme koje okupljaju ljude koji su doživeli traumu. Tu se dele priče, učvršćuje ideja da u svemu tome nismo sami, daje se i prima podrška, razmenjuju saveti i literatura. A ponekad, nema bolje pomoći od knjiga. Na engleskom jeziku ima zaista fantastičnih tekstova na temu traume. Ukoliko ne govorite strani jezik, imate neke korisne knjige i kod nas. Nema ih, nažalost, puno, ali ih ima. Ima i blogova, tekstova, priča. Ima i ljudi voljnih da čuju i podele priču.

Niste sami i šta god da se desilo, ima dalje i ima kako dalje. Nađite put koji je put za Vas i načinite prvi korak…morate, nema druge, jer kao što reče jedna naša mudra sagovornica: „vaš život ne može bez vas.“