Kako psihoterapija pomaže

Ne postoji jednostavan odgovor na pitanje koji psihoterapijski pristup najbolji za lečenje posledica psihološke trauma. Empirijska istraživanja pokazala su da više različitih pristupa dovodi do zadovoljavajućih rezultata. Većina ovih pristupa počivaju na potpuno različitim, po nekada i suprotstavljenim teorijskim pretpostavkama, a opet dovode do sličnih ishoda. Iz tog razloga je možda bolje postaviti pitanje šta je to u ovim pristupima zajedničko što pomaže lečenju psihološke traume? Ukoliko uporedno analiziramo tretmane koji su se pokazali efikasnim, doći ćemo do zaključka da postoji nekoliko elemenata koji su im, uprkos teorijskim razlikama, zajednički. Ti elementi su sledeći: 1. Psihoedukacija; 2. Imaginativno izlaganje; 3. Bavljenje procesima dugotrajne memorije; 4. Kognitivno restrukturiranje; 5. Doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava; 6. Strategije nošenja sa posledicama traume; 7. Rad sa telom; 8. Terapijski odnos. U daljem tekstu svaki od ovih elemenata biće detaljnije objašnjen.

 

1. Psihoedukacija – psihoedukacija podrazumeva pružanje informacija klijentu o tome šta je psihološka trauma, koji su mehanizmi njenog nastajanja i održavanja i koje su njene posledice. Takođe, psihoedukacija podrazumeva detaljnije objašnjenje psihoterapijskog tretmana, načina nošenja sa podsetnicima na traumu i uznemirenošću kao posledicom. Razjašnjavanje toga šta je trauma, koje su posledice i koji načini nošenja sa traumom, kao i toga i šta mogu da očekuju od tretmana budi kod klijenata nadu da se ovaj problem može prevazići i dodatno ih motiviše da se upuste u psihoterapijski proces.

 

2. Imaginativno izlaganje – gotovo svi psihoterapijski pristupi koji se bave tretmanom posledica psihološke traume sadrže ovaj element. Imaginativno izlaganje podrazumeva živo prisećanje na traumatske događaje, ali u sigurnom okruženju i u trenutku kada se klijent oseća dovoljno bezbedno da se upusti u ovaj proces. Cilj imaginativnog izlaganja je smanjenje simptoma psihološke traume.

 

3. Bavljenje procesima dugotrajne memorije – Sećanje na traumatska iskustva se drugačije pamti u odnosu na neke uobičajene, netraumatske događaje. Traumatska iskustva se pamte u fragmentima, bez nekog hronološkog reda, nepovezano, a često su i sećanja na pojedine elemente traumatskog događaja nepovezana poput sećanja na zvuke ili mirise koje ne možemo da uparimo ni sa jednom slikom. Važan element tretmana traume jeste smeštanje tih sećanja u odgovarajući vremenski okvir, stvaranje narativa kod klijenta i konačno smeštanje traume u domen prošlih iskustava, nečega što se dogodilo i što više nije pretnja.

 

4. Kognitivno restrukturiranje – podrazumeva bavljenje uverenjima, stavovima, značenjima, smislom i drugim aspektima doživljaja traumatskog iskustva. Traumatsko iskustvo iz korena menja naš doživljaj sebe, sveta oko nas i drugih ljudi. Sebe doživljavamo kao pogrešne, neadekvatne, svet kao zastrašujuće mesto, a druge kao pretnju. Naš doživljaj smisla života je izmenjen. Sve ovo predstavlja negativne posledice traume, pa je tako zajednički element u različitim pristupima rada sa traumom i rad na ovim kognitivnim sadržajima.

 

5. Doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava – jedan od glavnih delova svih terapijskih procesa jeste suočavanje sa snažnim neprijatnim emocijama, nasuprot izbegavanja istih koje se javljaju kod gotovo svih osoba koje su preživele traumatska iskustva. Bez ponovnog proživljavanja ovih emocija nema efikasnog tretmana.

 

6. Strategije nošenja sa posledicama traume i emocionalne regulacije – sastavni deo svih efikasnih tretmana jesu veštine koji klijenti mogu da koriste kada se pojavi neki podsetnik na traumu koji je praćen snažnim emocijama i fiziološkim reakcijama. One služe klijentu da izbegne preplavljivanje snažnim emocijama u tim situacijama i da uspešno izađe na kraj sa uznemirenošću. To su različite tehnike pune svesnosti (majndfulnes), distrakcije ili koping rečenica.

 

7. Rad sa telom – Koliko god da su važni kognitivni i emocionalni aspekt rada sa posledicama traume, rad sa psihološkom traumom nije potpun ako se zanemari telesni aspekt psihološke traume. Novija istraživanja u oblasti neuronauka pokazala su veliki značaj telesnih procesa u doživljavanju traume i kasnijim reakcijama na podsetnike na traumu.

 

8. Terapijski odnos – Odnos koji terapeut uspostavlja sa klijentom služi kao suprotnost klijentovim traumatskim iskustvima. Zadatak terapeuta je da kroz dobru emocionalnu povezanost sa klijentom stvori uslove u kojima se klijent oseća dovoljno prihvaćeno, sigurno i bezbedno da može da se bavi svojim traumatskim iskustvima i posledicama istih.

Poželjno je da dobra psihoterapija traume, u izvesnoj meri, sadrži prethodno navedene elemente. Ipak, to ne znači da se treba rigidno pridržavati svih navedenih elemenata da bi psihoterapija bila uspešna. Svaki klijent i svaka trauma su priča za sebe i samim tim terapija treba da se prilagodi tim specifičnostima. Od specifičnosti traume i načina rada terapeuta zavisiće koliko će se kom elementu pridati značaja. Takođe, razumevanje problema psihološke traume i adekvatno obrazovanje terapeuta u ovoj oblasti je od velikog značaja za uspešan tretman.

Treba imati na umu da se, bez obzira na to što su svi ovi elementi i preduslovi prisutni, dešava da se terapeut i klijent jednostavno „ne uklope“.  To ne znači da su terapeut ili klijent neadekvatni, već je to prirodna pojava u međuljudskim odnosima. Tada je sasvim u redu potražiti drugog terapeuta koji nam više odgovara.

Konačno, najvažniji sud o uspešnosti psihoterapije treba da daju zajedno klijent i terapeut. Ukoliko postoji vidljiv napredak u terapiji, to verovatno znači da je tretman odgovarajući za klijenta.