30 Mar Ponovo učim da dišem, da se smejem i da verujem sebi i drugima
U životu sam doživela dve velike traume. Prva je bilo samoubistvo moje majke kada sam imala samo osam godina. Ja sam saznala da se ona ubila tek kada sam napunila dvadeset i tri godine i to samo zato što sam i sama pokušala sebi da oduzmem život. Međutim, iako sam mislila do tada da je ona umrla od bolesti, njeno odsustvo mi je ostavilo neizbrisiv ožiljak na duši. Mislila sam da sam sama, napuštena, bila sam besna, povređena i razvila sam strah od napuštanja.
Kada sam imala dvadeset i tri godine, tražeći podršku za ljude sa graničnim poremećajem ličnosti u grupama na Fejsbuku (pošto sam godinama i sama bolovala od istog), upoznala sam momka koji je tvrdio da i on ima istu dijagnozu. Delovao je kao da me razume i brzo smo započeli vezu. Ta veza bila je zapravo druga trauma koja mi se desila i zbog koje danas imam dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja. Ne mogu da govorim o detaljima, jer je setiti se svakog često previše bolno. Ali mogu reći da sam za pet meseci, koliko je veza trajala, bila ponižena, naterana na grupni seksualni odnos, na analni seks, bila davljena, vređana, izmanipulisana, a da sam „izvini” dobila tek kada sam uradila ono što je tražio. Mogu reći da sam povraćala zbog jakog stiskanja vrata, da sam morala da ćutim i pravim se pred drugima kao da se ništa nije desilo, da sam modrice opravdavala, da sam popustila sa učenjem, da sam skoro izgubila sve prijatelje i porodicu, da nikad nisam imala novca jer je on uzimao moj novac za alkohol… Sećam se i da sam posle bila ignorisana, sećam se da je govorio da ga „smaram”, da je ćutao, da sam morala da se suzdržavam od plakanja jer ga je to nerviralo. Sećam se da nije hteo da me gleda, niti da me dodirne i da se deset dana nije javio.
Nakon toga usledio je raskid. Usledila je faza neprihvatanja realnosti. Zatim depresija, samopovređivanja i suicidalne misli zbog kojih sam se sama prijavila u bolnicu. On nikad nije pitao kako sam. Kada je nakon mog izlaska iz bolnice čuo da sam ispričala jednoj osobi šta mi se desilo, zvao me je i pretio. Vređao me je, rekao je da mi niko neće verovati jer sam luda, jer imam dijagnozu… jer sam bila u bolnici.
Sve to je uticalo na mene tako što sam se u početku samo trudila da nastavim dalje, da vratim vezu na početak, kada je još pričao kako me voli i kako sam jedina koja ga razume. Ali strah je bio prisutan, još ne toliko od njega, koliko od ostavljanja. Čak i nakon raskida sam verovala da je jedna dobra osoba i da možemo da budemo prijatelji. Tek u bolnici sam shvatila da sam preživela traumu.
Usledio je bes. A posle pretnji, bes je zamenio strah od nasilnika. Šest meseci nakon izlaska iz bolnice, počeli su flešbekovi ‒ nekontrolisana sećanja koja mi se vraćaju, ponekad i u slikama, zvucima, mirisima i fizičkim osećajima. Ponekad, kada vidim momka sa kačketom, kada čujem njegovo ime ili kada uđem u lift imam poriv da povraćam i počnem da se gušim. Prestala sam da idem na mesta na kojima mislim da bi on mogao da bude. Imam košmare, napade panike i ogroman osećaj krivice što nisam prijavila nasilje dok sam još imala dokaze, što nisam raskinula ranije tu vezu, što sam je uopšte i započinjala.
Borim se sa traumom tako što idem na terapiju i trudim se da uvidim da nasilje nadamnom nije bilo moja odgovornost i moja krivica. Terapeutkinja iz studentske poliklinike radi sa mnom na oporavku od traume već mesecima. Trudim se da praktikujem sve što mi je terapeutkinja preporučila. Polako se navikavam na to da imam pravo da izađem u grad i da ne pobegnem ako vidim nasilnika. Ponovo učim da dišem, da se smejem i da verujem sebi i drugima.
Poruku koju imam za druge je: Dozvoli (sebi) da veruješ sebi!
(ženska osoba, 24 godine)