Bila sam davljena, šutirana, ošamarena, vučena po podu…
506
post-template-default,single,single-post,postid-506,single-format-standard,bridge-core-3.0.1,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,qode-theme-ver-28.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.8.0,vc_responsive

Bila sam davljena, šutirana, ošamarena, vučena po podu…

Bila sam davljena, šutirana, ošamarena, vučena po podu…

Prošle godine bila sam pet meseci u psihološki i fizički nasilnoj vezi. Počela je kao i svaka veza, srećno, mada već pri prvom sastanku izgledala je kao nešto naglo i veštačko, sa mešavinom nepristojnosti i obasipanja ljubavlju… a završila se mojom dobrovoljnom hospitalizacijom na psihijatrijskom odeljenju. Našao me je u grupi podrške za obolele od Graničnog poremećaja ličnosti. Tvrdio je da ga ima i on. Uhvatio me je na sažaljenje. U toj vezi sam prošla kroz manipulisanje, laganje, gaslighting, vređanje, ucene… Jednom prilikom sam bila davljena, šutirana, ošamarena, vučena po podu, molila sam da mi oprosti što me je povredio. Bilo je i zapostavljanja, ignorisanja… „Izvini” sam dobila tek nakon što sam uradila ono što je od mene tražio. Niko od ljudi koji poznaju nasilnika ne zna šta mi se desilo. A i da znaju, ne bi verovali, niti ja smem ikome da kažem, jer je on relativno poznat u gradu u kom živim, a i u zemlji.

Pored toga što imam dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti, pre mesec dana su mi dijagnostifikovali i posttraumatski stresni poremećaj. Imam flashbackove, noćne more, izgubila sam poverenje u ljude, ne izlazim više nigde u grad, izgubila sam prijatelje, plašim se svega, od gitare i lifta, pa do određenih zvukova, boja… Postala sam nesigurna u svoju procenu kod biranja partnera i stalno osećam krivicu za to što mi se desilo.

Trudila sam se da nemam kontakt sa nasilnikom i njemu bliskim ljudima, da ne mislim o tome i da nastavim dalje, ali sećanja me i dalje muče, pa sam pre mesec dana rešila da krenem na psihoterapiju. Obratila sam se stručnoj osobi i idem redovno kod psihoterapeutkinje.

Poruka za druge je: Niste krivi za svoju traumu. Niste sami. Niste obavezni da oprostite nasilniku. Obavezni ste samo da se zauzmete za sebe i svoje zdravlje, bez obzira kako će na to okolina da gleda. Ako vas neko omalovažava, ponižava i tuče, ne voli vas i nikada vas i nije voleo. Prijavite nasilje. Ja bih volela da sam to uradila na vreme. Prikupite dokaze i prijavite ga. Ono počinje kao pecanje na nesigurnost, na empatiju; ono počinje kao nepoštovanje, kao jedna ružna reč… a može se završiti mngo gore. Reagujte na vreme.

(ženska osoba, 24 godine)