09 May Borba još uvek traje
Traumatsko iskustvo doživela sam, srećom, tek u zrelom dobu, otkrićem da sam bila seksualno zlostavljana u besvesnom stanju, bez mog pristanka, na ekstremno perfidan način, u mojoj zoni komfora, t.j. mojem domu. Moje prijave nadležnim organima dovele su do niza razornih reakcija od strane zlostavljača, ali me to nije pokolebalo. Iako sam uradila sve što sam mogla, išla kod psihijatra, prijavila, dala otkaz, preselila se, konsultovala i stručnjake iz NVO, išla nebrojeno puta u policijsku stanicu, davala iskaz u Višem tužilaštvu, negativni odgovor zlostavljača, bilo ih je više – se odrazio na moj dom-demoliran novi stan, odeća, i nameštaj, krađe predmeta i novca, maltretiranje mog psa i mene – i fizički i psihički, proganjanje, uznemiravanje telefonom i putem interfona – sve to je uticalo na pogoršanje mog zdravlja, ali ipak ne žalim, smatram da je – u mom slučaju – vredelo – s obzirom na činjenicu da je reč o organizovanoj kriminalnoj grupi. Ne plašim se jer ko god napada u grupi – to su kukavice, slabići.
Borba još uvek traje, ali moje samopoštovanje nema cenu, jaka sam ličnost i smatram da sam vredna dobrog života, bez griže savesti, osećaja inferiornosti i strahova raznih vrsta. Prija mi mir i tišina, slušanje klasične muzike me opušta, šetnje sa psom, izolovanje od spoljašnjih neprijatnih nadražaja – sve to mi pomaže. Moja trauma se manifestuje nesposobnošću da izdržavam bilo kakav stres, imam blage fobije, vičem kada me nerviraju – kada to namerno čine. Borim se i protiv depresije koja je posledica mojih danonoćnih napora u trajanju od jedne decenije i više od toga.
Obratila sam se: 1. policijskom psihijatru, 2. osobi iz NVO, pravnici, koja me je pažljivo saslušala i savetovala, 3. mom lekaru opšte prakse, koja mi je bila dragocena u toj pomoći, 4. pomogle su mi i kolege sa posla, moja tadašnja šefica, imali su razumevanja, i to mnogi, reč je o prosvetarima 5. drugarica mi je poslala svoju koleginicu koja se bavi psihološkim savetovanjem da održimo kraću seansu 6. Pomoglo mi je i što sam u policijskoj stanici tražila da dovedu ženu inspektora, kojoj sam dala izjavu povodom silovanja. Sve su to bile osobe koje su taktično i strpljivo pomagale, 7. muškarci policajci su takođe umeli da pomognu, ali nema ih mnogo. Tu su i mnogi dobri ljudi, sasvim nepoznati, moji prijatelji, neki od članova moje porodice – njihova pomoć me je duboko ganula, ne znam kako da im zahvalim.
Za kraj, verujem da je važno proceniti snagu sopstvenog karaktera, u kojoj meri možete da izdržite tu bitku koja je iscrpljujuća i dugo može potrajati i treba se boriti postepeno u fazama, uz povremene pauze da skupite pre svega psihičku snagu. Ko oseća da ne može ne treba da se upušta, jer sve to ostavlja posledice, dugotrajne. Treba izdržati nepoverenje, podsmeh, relativizacije vašeg stanja koje može biti ozbiljno, a da se trauma na vama uopšte ne vidi. To posebno važi za seksualno nasilje i njime prouzrokovane traume. Preporučujem bilo koju vrstu ventila oduška koja će smanjiti trauma – pisanje, vođenje dnevnika, razgovore sa intimusom, stručnim licem, kućnog ljubimca, odlazak u prirodu…
(ženska osoba, 51 godina)