Bravo, uspela si!
464
post-template-default,single,single-post,postid-464,single-format-standard,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

Bravo, uspela si!

Bravo, uspela si!

Jedno moje traumatsko iskustvo bio je mobing. Naime, reč je o visokom intelektualcu i stručnjaku, a koji je upitne ličnosti. Mobing je trajao više meseci, periodično (zavisi ,,na koju nogu ustane”), a ogledao se u stalnom osećaju neizvesnosti u uslovima rada, napadima i eskalacijama verbalnog besa i acting out-a, te uvredama i pretnjama, kao i oduzimanju prava na bolovanje iz zakona o radnom odnosu. Sve pomenuto je rezultiralo sporazumnim prekidom ugovora o radnom odnosu.
Takođe, doživela sam, krajem osnovne škole, primoravanje na čin oralnog seksa, a gde se trauma ogledala ne u samom opisanom činu, koliko u hroničnom i ponovljenom odbacivanju od strane dela vršnjačke grupe (nakon što je ,,počinilac” ispričao događaj u formi ,,lovačke priče”).

Stid, sramota, osećaj krivice, tuga, ljutnja, sve su emocije koje su se godinama, u najosetljivijem pubertetskom i adolescentnom periodu, smenjivale. Borila sam se stvaranjem karakternog oklopa i neverbalno – slanjem poruke sredini ,,da sam ljuta, buntovna i nesalomiva”.

Izborila sam se inatom, upornošću, velikim angažmanom i različitim edukativnim i NVO sektorima (možda neka nadkompenzacija), pisanjem dnevnika, crtanjem i slikanjem, ali i (lošim koping mehanizmom) problemom u ishrani kojim sam pokušala da povratim osećaj izgubljene kontrole (po principu tada namerno donete odluke: ovo je jedino na šta mogu da utičem + baveći se kalorijama i kilogramima, lakše ću se nositi sa dešavanjima koja su bolna i turobna), a što sam kasnije shvatila i prorađivala, te proradila i obradila na način da danas nemam pomenute tegobe u ishrani.

U trenutku dešavanja, a ni u narednih 4-5 godina, nisam potražila stručnu pomoć. Tek godinama kasnije, kada sam započela edukaciju za psihoterapeuta, gde su sati ličnog rada bili obavezni, pomenuto sam i prorađivala. Moja poruka drugima u sličnoj situaciji je da se jave na vreme i da puno pišu, crtaju, slikaju, sviraju. Tokom 12-13 godina, ja sam krivila sebe i stidela se, ne samo jer se to često dešava kod žrtve, nego iz zbog nedostatka informacija – bila sam uverena da sam ja kriva što sam se našla u opisanim situacijama. Danas znam da postoje postupci na koje sam mogla da utičem, ali da ja nisam kriva. Takođe, proradom doživljenih trauma, razumela sam i sve učesnike (počinioca/e i svedoke), njihove perspektive i shvatila da nisam umela ni znala drugačije. Ovo je pomoglo da prestanem sebe da krivim, preuzmem odgovornost za deo postupaka u sadašnjosti ali I da ,,pustim” drugome da barata svojim delom odgovornosti.

Takođe, hvala na ovoj prilici. Sada shvatam da, kada ponovo pišem o događajima, pisanje nije re-traumatizacija, no prilika da se osmehnem i kažem ,,Ehej devojko, bravo, uspela si”.

 

(pol, godine) žensko, 28