30 Mar Gubitak, samoubistvo roditelja i svedočenje psihičkom, fizičkom i seksualnom zlostavljanju
Posttraumatski poremećaj je prva dijagnoza koja mi je utvrđena kod lekara specijaliste. Prva trauma koje se sećam je kad se tata izvikao na sestru i mene, a mi smo se od straha upiškile u gaće. Druga velika trauma desila se u ranom tinejdžerskom dobu, a bila je posmatranje drage osobe kako se bori sa rakom i gubi bitku. Treće je samoubistvo jednog roditelja i način na koji mi je saopšteno.
Pre nešto više od šest meseci počinjem da shvatam i da imam traume iz osnovne škole gde sam bila posmatrač (retko učesnik) psihičkih, fizičkog i seksualnog zlostavljanja. Poslednja stavka se pokazala kao traumatska kroz učestale, intenzivne i žive snove iz kojih me je budila vriska.
Psihički poremećaji nelečeni na vreme, hipersenzitivnost, loši međuljudski odnosi, svakodnevna izloženost stresu i napetosti bili su posledice traumatskih iskustava. To je uticalo na svakodnevno funkcionisanje. Dosta godina sam se borila samostalno, na različite načine, ali uglavnom nisam bila svesna posledica. U poslednjih godinu dana borim se medikamentima i razgovorima sa stručnim licem. Obratila sam se psihijatru sa kojim radim već (ili tek) godinu dana.
Poruka koju imam za ljude u toj situaciji jeste: Ne odustajte. Ako vam se čini da nemate podršku u neposrednoj okolini potražite je na Fejsbuk zajednicama, forumima, novinskim člancima, tribinama… Ja sam tvoja podrška.
(ženska osoba, 23 godine)