„Jedna ili par noći neće uništiti moj život”
326
post-template-default,single,single-post,postid-326,single-format-standard,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,qode_grid_1300,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

„Jedna ili par noći neće uništiti moj život”

„Jedna ili par noći neće uništiti moj život”

Kao mala sam prisustvovala situaciji u kojoj je tata tukao mamu. Osoba od koje očekuješ da brani i štiti sve vas, najjača osoba na svetu, svemoguća, dobra, najbolja… Bila sam šokirana kad sam shvatila da ta ista osoba može i da vas povredi. Za mene, u tom trenutku, svet se raspao na parčiće, a svi znamo da i kada uspemo polomljenu stvar da sastavimo, to nikad više nije celina kakva je nekad bila, pre lomljenja. Ostanu pukotine zauvek. Samo se nekad praviš da ih ne vidiš ili da nisu toliko bitne.

To je na mene uticalo na toliko načina. Uglavnom – anksioznost, osećaj da će se nešto jako loše dogoditi mojoj porodici ili meni (nesreća, smrt, nešto jako loše što se iznenada desi i što ne mogu da sprečim). Zato se vrlo često noću budim već 20 i kusur godina u strahu da će se nešto loše desiti, kao i nepoverenje prema muškarcima, da će se ispostaviti da ću u vezi otkriti neku strašnu činjenicu o partneru nakon koje više nikad neću moći podjednako da ga volim ili ostanem sa njim.

Borim se i dalje, idem na psihoterapije već skoro 2 godine, i učim da prihvatim činjenicu da jedna noć ili par njih u kojima sam prisustvovala pomenutom događaju nisu moj celi život i da im neću dozvoliti da ga oblikuju i unište kvalitet koji zaslužuje da ima.

Drugim ljudima u toj situaciji bih poručila da, ma koliko bilo bolno, treba da se vraćaju u bolnu situaciju, dok je ne prihvate kao nešto bez čega ne bi ni sami bili to što jesu, ali prihvate potpuno, iz srca, ukoliko je to moguće za osobu, i da u tom procesu prihvatanja posebno razviju ljubav prema sebi. A onda, kada dođu do željenih rezultata, a svako oseti kada taj trenutak dođe, ostave stvari gde jesu, u prošlosti, a život ispune ljubavlju jer život to zaslužuje. A možda i najbitnije, da osluškuju sebe, da li su strahovi koje osećaju, strahovi odrasle osobe ili malog Ja koji je zaglavljen u traumatičnom trenutku, jer jednom kada se to razdvoji već ste na putu prihvatanja i opraštanja.

(žensko, 29 godina)