„Još se uvek borim sa tim”

24 Oct „Još se uvek borim sa tim”

Malo sam nesiguran da li da podelim ovo iskustvo, pošto po mojoj definiciji spada pod traumatsko iskustvo, ali sa druge strane bojim se osude ljudi koji bi mi rekli da ovo nije to. Da moje iskustvo nije vredno pomena u brojnim gorim, odvratnijim, nezamislivo težim iskustvima koja se dešavaju svaki dan u Srbiji. Međutim, sama činjenica da mislim o tome na taj način mi je sumnjiva i nešto mi iz stomaka govori da upravo zbog toga treba da je ispričam pa šta bude biće.

Ja moju priču o traumatskom iskustvu ne bih počeo od konkretnog iskustva koje mi se desilo, već o kratkoj priči koja stavlja to iskustvo u kontekst zbog kojeg je onda to samo iskustvo za mene bilo traumatsko jer se radi o pomalo neobičnoj temi, barem tako je ja doživljavam, neobičnu u našoj okolini. Traumatsko iskustvo koje sam iskusio u toku terapijskog procesa koji je trebao da je sve samo ne traumatsko.

Rodio sam se 1990. godine i u drugoj godini života, majka me držala u naručju dok je otac, pijan po već nebrojeno puta, udario moju majku dok sam ja bio u njenom naručju. Ona je pala i samo srećom nije razbila glavu o kamen, koji je bio pored nje na svega desetak santimetara. Komotnja, gužva, mog oca pokušavaju savladati komšije. On shvati šta je uradio, da nam upropaštava život. Okrenuo se, otišao i nikada se nije vratio nazad mojoj majci.

Ovaj događaj je promenio naš tok života, majka je morala da se snalazi sa dvoje dece sama, da nas izdržava. Radila je nekoliko poslova, bila stalno odsutna, uvek pokušavajući da nam obezbedi sve što je potrebno. Izbio je rat, mene i brata mama šalje kod bake i dede u Banat. Na moju sreću, izbegao sam direktne traume rata, kao što su bombardovanje i slično. Niko mi nije poginuo u ratu.

Međutim čitava situacija, za mene tada od 4 ili 5 godina je bila traumatična. Bio sam, kao svako drugo dete, nekada i nemiran, nestašan. Baka bi me tukla i kažnjavala svaki put. A ja nisam razumeo, zašto ja ne smem da vidim majku.

Svi su mi govorili da mi je otac loš čovek, i to sam verovao. Međutim kada bih otišao kod njega u posetu, on bi se igrao sa mnom, za razliku od ostalih sa druge strane porodice. Bilo je to za mene kao jedna reka, na jednoj strani je moja mama sa njenom mamom i tatom, mojim babom i dedom, a sa druge strane familija moga oca. Ja i moj brat smo „čamcem” prelazili i prenosili njihove poruke, svađe, nesuglasice.

Nedostajala mi je majka, nedostajao mi je i taj „zao” otac, koji kada sam bio sa njim, nije delovao tako zao i loš. Rečeno mi je da ličim na njega, čak mi je baka govorila, da guram i pritiskam svoj nos, da ne bi ličio na njega.

Bio sam veseo, ali izgubljeno dete. Naučio sam ubrzo da ne smem nikog da iznerviram, uznemirim, naročito ne majku.

Majka je volela da budemo deca za primer. Mirna, ćutljiva. To je postigla svojom metodom koja je značila da ukoliko ne uradiš kako ona kaže, oduzme ti ljubav. U jednoj situaciji me ostavila van kuće, i satima ignorisala, dok se nisam raspao, rasplakao, i rekao uradiću bilo šta, samo da mogu da se vratim. Od tad, bio sam bubica, samo je trebala reći, „staviću te na okolo”, vrata ka zadnjem dvorištu. Kakve batine, kakva vika i galama. To je efikasno. Pokaži detetu od 5-6 godina da ćeš ga ostaviti samog, nemilom svetu, ukoliko se ne ponaša po tvojim standardima.

Odrastao sam tako, naučio sam da budem nezavistan, neprimetljiv, uvek dobar, udovoljavao svima da bih bio vredan da me vole. I naravno, „Ne budi svoj otac”. Ni slučajno, nemoj ličiti na njega nikako, iako ti govore: „Isti si kao otac”.
Od tog perioda razvio sam jednu, ja bih rekao bizarnu opsesiju. Želeo da se zaljubim u devojčicu, i da mi ona to uzvrati, ali bih se uvek zaljubio u nedostupnije devojčice. Nekada i u učiteljice.

Odrastao sam tako, mrzeći sebe, sa neprihvatanjem sebe, i naročito mrzeći što me sve te devojčice ne žele, nekada ismevaju. Smenjivale bi se zaljubljenosti, a ja bih bio sve očajniji, sve povređeniji zbog tog iskustva odbacivanja od strane devojaka.

Nisam tada ni slutio, da sam tražio majku u njima. Njenu ljubav, njeno prihvatanje kroz njih.

Da sam mrzeo sebe zbog oca, jer sam ja pola moj otac, a on ne sme da se voli u našoj kući.

Nisam ni shvatao da su moja osećanja OK, već sam mislio da sam nenormalan što toliko patim za tim devojkama, što nešto sa mnom nije u redu.

To je trajalo do moje 20-e godine, kada su stalna odbacivanja postala previše, previše bolna da bih se suočavao sa njima. Počeo sam da se povređujem žiletom. Bio sam vrlo ranjiv, ali nisam smeo to da pokažem. Razvio sam u sebi glas mržnje, jednog tiranina, koji je verovao, da ako me kinji i maltretira, da ću da se sakupim, da budem jači, da prestanem da cmizdrim, da prestanem da želim što ne može da se ispuni.

Nakon odlaska na fakultet bio sam pun anksioznosti, mržnje prema sebi, osećanja inferiornosti, sa jednom nezmerno velikom rupom čežnje za prihvatanjem i ljubavlju koju sam uobličio u „NJU”, u ONU devojku. Devojku u koju ću se ludo zaljubiti, koja će mi to uzvratiti i posle koje ću napokon, da budem isceljen, ceo i biću srećan i dobro. Međutim, to se nije dešavalo, devojke koje su se zainteresovale za mene, nisu mi ispunjavale kriterijume takve devojke, nisam uspeo da se zaljubim u njih iako sam jako želeo to.

Međutim, dugoročna usamljenost, i bol koju je donosila, u toku tinejdžerskih, pa kasnije i ranih dvadesetih godina, bi me navele da ulazim u vrlo nezdrave veze. Katastrofalno ljubomorne, kontrolišuće, traumatske veze.

Nakon treće, shvatio sam treba mi pomoć.

Obratio sam se jednoj terapeutkinji u Novom Sadu. Naravno, birao sam je onako, da mi se dopada na osnovu slike, da ispunjava te kriterijume za ženu u koju bih se zaljubio.

Nisam ni shvatao, da sam birao ženu poput moje majke, kakva je bila, u godinama kada sam bio najranjiviji, i kada mi je ona najviše nedostajala.

Prvi put u životu sam sedeo preko puta žene, kojoj sam se divio, a koja je bila voljna da razgovara sa mnom, da me ne odbaci, da me prihvati, da saoseća, da vidi moju bol, da je čak proživi zajedno sa mnom.

I onda se desilo.

Zaljubio sam se kao do sad ni u jednu devojku. Zaljubio sam se u svog terapeuta.

I tada kreću stvari loše. Saopštio sam joj svoje emocije nakon već samo par seansi. „Obično se u ovoj situaciji prekida terapija”, rekla je ona.

Gong. Eksplozija u mojoj glavi. Samo se sećam da sam govorio: „Ne, ne, ne, ne” iznova i iznova.  Raspao sam se, plakao, jaukao od bola. Nisam očekivao. Mislio sam, tu sam bezbedan, tu me neće odbaciti. Zatvorila me u kupatilo centra, i sa tim mi poslala poruku, tvoja osećanja nisu poželjna u ovoj sobi. TI nisi poželjan u ovoj sobi. Baš kao kada sam bio mali, nisam bio poželjan, dok se nisam sastavio.

„Sakupi se i izađi iz kupatila!” Čuo sam jednim zapovedničkim tonom njen glas.

Izašao i narednih nekoliko sati se ne sećam.

Odlučila je da radi sa mnom dalje, ali nismo pričali o mojim emocijama prema njoj. Iako je glavni fokus rada bio na uklanjanju moje mržnje prema sebi, i prihvatanja sebe, moja osećanja ljubavi i zaljubljenosti prema njoj su bila zabranjena.

Naravno, ja sam igrao po pravilima, kao i uvek u životu. Znao sam da između klijenta i terapeuta ne sme ništa da se dogodi, i nisam ni želeo niti tražio.

Znao sam granice. Držao sam ih se.

Međutim, o osećanjima se nije smelo pričati. Jednom sam ih spomenuo ponovo jer su me preplavljivala. „Ako se nastave, prekidamo rad”, bio je njen odgovor.

Naravno, u celoj ovoj priči mog života, alkohol je bio prisutan. Još na početku procesa terapije sam pijan zasekao sebi nadlakticu žiletom, prvi put nakon otprilike 9 godina. Ovaj put duboko. Prespavao sam u lokvi svoje krvi, nakon čega sam otišao na urgentnu da mi zašiju ranu.

Nakon saopštenja mojih osećanja terapeutu, prolazio sam kroz burne emotivne trenutke. Suicidalan, bio sam sam, bez partnera, a ona mi je opsedala misli i nisam o tome nikome pričao. Nisam mogao funkcionisati, toliko je okupirala moj život. Iako je bilo dobronamerno, činjenica da je dopuštala da joj pišem poruke između seansi je pogoršavalo moju zavisnost od nje. Takođe, njeni javno otvoreni profili na društvenim mrežama su mi bili kao droga. Iako me je zamolila da ih ne gledam, nisam uspevao. I osećao sam se krivim za to. Danas shvatam da nisam trebao da se osećam krivim, jer na kraju dana, uvek možeš da blokiraš ili da staviš na privatan profil.

Jedne noći, pijan, dolazeći sa jedne brucoške žurke u kojoj sam se užasno osećao zbog svojih nedostataka društvenih veština, odlučio sam da skočim sa mosta. Polomio sam ruku udarajući u znak u svom izlivu besa, i seo na ogradu da skočim. Međutim, nije tu bila namera još do kraja formirana.

Nećkao sam se.Tako me je policija sprečila i završio sam na psihijatriji, koja je bila dobra škola za mene. Priče i stanje ljudi koje sam tamo zatekao su bile otrežnjavajuće.

Tim činom sam hteo da bol prestane. Bol koji se zove moj život. Naravno, sa spoljašnje strane, da ste me videli, rekli bi, kako fin, kulturan momak, dobar, neupadljiv, marljiv, radan, odgovoran. A ja, raspad sistema iza papirnate fasade.

Trajao je naš terapijski odnos, skoro godinu dana. Treći put sam pokušao da pričamo o mojim osećanjima. Nije mi bilo jasno, zašto sve treba da prihvatim u vezi sebe, o svemu smemo osim o mojim emocjiama prema njoj, što mi je bilo najvažnije. Samo sam hteo da pričamo o tome otvoreno. Ništa drugo. Delovalo mi licemerno, čitava ta priča, prihvati sebe, osim ako se radi o ljubavi, o potrebi za ljubavi, o potrebi da te prihvate u celosti i sa tim gadnim i ponižavajućim stanjem, koja se zove zaljubljenost. Naravno, ona je bila zgodna i lepa žena, nekada se oblačila malo slobodnije, i imala je neku vrstu prirodno zavodljivog šarma i ponašanja na seansama. Priznajem, trebao sam izaći iz tog odnosa, ali nisam mogao.

Treći put sam se usudio tražiti da pričamo o tome.

„Znaš šta ovo znači. Preporučiću ti jednu moju koleginicu”, kopa po telefonu, traži kontakt. Pričamo usput. Pa se predomislila. „U stvari, bolje bi bilo da ideš kod muškog terapeuta”. Zar sam toliko neprihvatljiv i odvratan, da mora da zaštiti svoju koleginicu od mene? To mi je bila misao.

Rekao sam samo: „Ne želim ovo”. Bio sam utrnut. Nisam mislio da će se ovo desiti iako je sve ukazivalo na to.

I tako nakon skoro godinu dana, osoba koja je prvi put pokazala interesovanje za moje iskreno ja, za moju tajnu stranu, pokazala saosećanje, prihvatanje, ali u koju sam bio opsednuto zaljubljen, više nije bila u mom životu. Puf. Kraj.

Kao da je umrla.

Realizacija i šok su usledili tek sledeći dan. Taj kraj terapije, tog odnosa mi je bio toliko brutalan, da nisam mogao da ga svarim.

Narednih nedelja sam bio pod lekovima, i sećanja su mi maglovita, bio sam prebacivan između psihijatra koji je bio medijator između nje i mog novog terapeuta koji se nije javljao u prvih nedelju dana. Osećao sam se kao vruć krompir. I nešto mi je govorilo, ovo nije u redu. Ovo što se dešava, ne bi trebalo da je ovako. Ali su mi govorili, sve je po propisima, kako struka nalaže.

I ja sam verovao njima, oni su stručni zar ne? Ali u isto vreme sam bio u šoku i bolu. Zar to baš treba ovako? Da li sam ja lud ili me oni lažu? Da li drže leđa jedno drugom jer se znaju?

Pod uticajem lekova, koji sam mešao sa alkoholom, ne sećam se tih dva meseca najbolje. Da nije bilo moje sadašnje devojke, koju sam tada upoznao, verujem da bih se ubio, jer me je upravo ona sprečila u nekoliko navrata to da uradim.

Trebalo mi je još nekoliko meseci da se vratim u normalu, i tek sada nakon godinu dana, počinjem da sagledavam sve to sa distance.

Sakupio sam hrabrost i krenuo ponovo na terapiju, na terapiju da se izlečim od prethodne. I dalje mi nije sve jasno. I dalje sam zbunjen, i dalje obrađujem.

Shvatam danas da je splet okolnosti, moja podsvest, njen način terapije, dovelo do toga da sebe ponovo istraumiram. Da proživim ponovo to odbacivanje iz detinjstva. Napuštanje, ignorisanje.

Kroz trenutnu terapiju mogu da vidim kako taj proces treba da izgleda, lečim se pored sadašnjeg terapeuta koja je isto žena, ali koja je neizmerno bolji terapeut za mene. I nju sam zavoleo, i sa njom sam prošao kroz teške trenutke, ali ona ostaje uz mene, i neizmerno sam joj zahvalan što ima toliko strpljenja za mene, i što mi pomaže da procesuiram sve ovo što mi se desilo.

Na jedan način me osnažilo, jer sam naučio da mogu da izdržim emotivni bol, najjači koji sam do sad doživeo, jači čak i kada sam izgubio dedu koga sam jako voleo. I da mogu to da istrpim. Da preživim. I da život ne treba da se sastoji samo od lepih osećanja, već da loša teška životna iskustva ne treba izbegavati, jer ih i ne možemo izbeći. I njih treba da prigrlimo. Dakle mislim da sam izvukao dobro iskustvo iz svega.

Ali je usadilo duboku sumnju u iskrenost terapeuta, u ispravnost tog procesa. Otvorilo mi oči na opasnosti koji leže u terapiji, koja kod nas nije zakonom uređena. Na to da čak i licencirani terapeuti mogu da vas povrede. Šta bi bilo da sam naleteo na nekog šarlatana kojih ima puno u našoj državi?

Kroz terapiju sa novim terapeutom nosim se sa svim ovim iskustvima. Ali nekada ne umem da se izborim, popijem, i uradim gluposti. Ljut sam, besan, tužan, razočaran, zbunjen nekada. Još se uvek borim sa tim, i sa tim da čak i kada vam obećaju sigurno mesto, to mesto može biti opasno i nesigurno.

Pre nego što krenete na terapiju, dobro razmislite o svom problemu koliko je dubok, šta od vas zahteva. I dobro ispitajte terapeuta, preporučujem da pitate terapeuta na koji način vrši rad, kako prekida odnos i proces. Ako ste osoba koja se jako lako vezuje, budite obazrivi, obavestite terapeuta o toj vašoj osobini. Pitajte da li radi sa takvim ljudima. Pripremite se, i ne hrlite u proces. Ja sam naivno hrlio, predao se, predao se svim emocijama misleći da sam zbrinut, da sam na sigurnom, da tu mogu, da me tu neće povrediti i traumirati. Proverite terapeuta, pitajte za licencu, za školovanje, pogledajte godine iskustva.

Intervjuišite terapeuta, jer je vaš život na kocki kada se upuštate u dubok rad na sebi. Oni imaju moć, oni će znati sve o vama, oni mogu samo da odšetaju i da vas ostave, pa je samo fer, da ih dobro proverite pre nego što uskočite u proces terapije.

(muško, 28 godina)