16 Apr Najbliži su bili samo izvor bola
Ja tek sada otkrivam jednu traumu a mislim da ih je bilo više. I nekih sam i svesna, međutim ova mi je trenutno najbolnija i najsvežija.
Mislim da me je brat zlostavljao fizički i emocionalno. Četiri godine je stariji. Mi se jesmo tukli kao deca, to roditelji nisu znali kako da reše, pokušavali su da nas razdvoje, kad ne bi uspeli dizali su ruke, na kraju bi čak i ohrabrivali. Bilo je momenata kad bi mi se raskrvarile desni kad bi me šakom jako uhvatio za vilicu i drmao, to bi me jako uplašilo. To se dešavalo kada odrasli nisu bili u kući. Pokušavala sam da izađem iz kuće da kažem nekome ali me nije puštao, pretio mi je da će da zove ljude iz popravnog doma da me odvedu jer sam ja ta koja je kriva i koja je ‘nenormalna’. Ja sam bila previše mala da bih shvatila da su to gluposti. Umeo bi da legne na mene dok me je davio i to mi se gadilo. Toliko blizu je bilo i toliko grozan osećaj da nekad i sad ne mogu da podnesem kad mi se približi. Osećam se prljavo zbog toga kako mi se približavao. Nije poštovao moje granice kad nisam htela da me poljubi ili zagrli, to su ostali u porodici podsticali govoreći ‘što si takva, daj bratu da te poljubi, baš si kučka’. Ja nisam imala izbora osim da nekad budem agresivna u tome jer mi se on gadio,nisam mogla drugačije da se odbranim. Ni to nije uspevalo u nekim slučajevima. Govorio mi je da sam ja kriva kad bi nastala svađa u porodici jer sam ja reagovala najemotivnije na prepirke i lošu atmosferu u kući. Toliko su jako uticale njegove reči i stalne tuče i svađe u kući na malu mene da sam odlazila u kupatilo i pokušavala da nađem nešto oštro čime bih mogla da sebi prerežem vene, to sam videla da tako može na filmovima,nije bilo ničega osim tupih makaza i na tome sam zahvalna. Htela sam i da bežim od kuće, pretili bi mi tad kako bi mi se desilo nešto strašno kad bih otišla, i da nisu bila sam mala da bih znala gde da pobegnem. Moj strah se pojačao kad me je pre dve godine udario, više puta po nogama, bio je u rastrojstvu, ja sam bila u kolima sa njim i svađali smo se, niko nije popuštao, dok nije došlo do toga. Imala sam modrice. Bolelo je više sećanje na koje je bol asocirao. Pojam da me je neko najbliži povredio, osećaj koji mi govori da sam otirač i krpa, jer je brat digao ruku na mene. Šta da očekujem od nekog drugog. Šta da očekujem od drugih muškaraca. Kad su mi oni najbliži bili samo izvor bola. Nakon toga sam otišla u grad gde studiram i nisam dolazila kući dugo, najduže do tada. Bili su ljuti porodično i iščuđivali su se kao da nisu znali šta se dogodilo. Znali su, samo je to za njih bila normala, ja sam bila ta koja je nenormalna jer ne želi da trpi nasilje. Još uvek me boli u duši taj događaj, još uvek nisam prevazišla u potpunosti.
Dugo sam išla na terapiju koja nije davala rezultate, zbog moje neredovnosti, zbog izbora terapeuta, psihologa i stalnog menjanja istih. Počelo je od sredine srednje škole. I onda sam, pre dve godine našla psihoterapeutkinju koja mi odgovara i išla na psihoterapiju više od godinu i po dana. To mi je dosta pomoglo da razvijem poverenje u ljude. Da probam nove stvari, da dam šansu sebi da uđem u vezu. Bilo je jako izazovno zbog toga što imam usađeno nepoverenje prema muškarcima. Milion puta sam htela da pobegnem. Psihoterapeutkinja mi je pomogla da se izborim sa tim strahom. Još uvek se u nekim trenucima bojim, međutim mnogo je manji intenzitet i sad se upuštam u interakciju sa muškarcima oprezno, malo pomalo.
Jednog dana ćete naučiti da postoje ljudi koji ne žele da vas povrede, da postoje ljudi sa kojima ćete moći da se osećate bezbedno. Ne odustajte od sebe, vi niste ono što vam se dogodilo, niste krivi za to što su vam uradili i to stalno podsećajte sebe, jer često umemo da kažnjavamo sebe jer su nas ubedili da smo zaslužili zlostavljanje i zanemarivanje koje smo pretpreli. I znajte da je u redu da kažete ukoliko vam nešto ne prija, u redu je da poštujete svoje granice i da ih komunicirate sa drugima na asertivan način i ko god da se zbog toga ljuti, nije osoba za vas.
(Ženska osoba, 25)