31 Oct „Nekada jednostavne stvari pokrenu lavinu”
Doživela sam traumatsko iskustvo. Prvo sam počela da pišem: „Prešla sam više od pola svog života navodeći razna traumatska dešavanja”, a onda sam shvatila da ih je puno, baš puno. I još jednom pomislila kako sam ja jedno hrabro biće. Bilo je tu svega, bombardovanja, ranog gubitka oca usled pucanja aneurizme, dakle ne neke hronične duge bolesti, traumatičnog seksualnog iskustva u tom najranijem uzrastu, zatim gubitak majke zbog bolesti na nekih deceniju dok se nije izlečila, pa onda moje neizlečive i zarazne bolesti. Pa seksualna zlostavljanja, pa mnogo ispraćaja po bolnicama u kojima sam provela nekoliko godina na ivici života i izolacija koja je to pratila. Pa onda povratak i resocijalizacija, završetak fakulteta, udaja, rađanje dece. Gubitak troje dece. Zbog bolesti, kod mene su porođaji traumatični i krajnje neizvesni po pitanju ishoda. Gubitak majke zbog greške lekara uoči mog drugog porođaja, moja i bebina borba da preživimo nemoguće u medicini i budemo po ko zna koji put medicinsko čudo. Sada progresija bolesti, drugi fakultet i vraćanje u školske klupe. Baš puno toga.
Nisam ja bila izložena nečemu spolja, to je moje iskustvo koje ne mogu da odvojim od sebe. U početku sam bila zatvorena, dok sam bila mlađa preovlađivao je crni humor, za mnoge stvari sam bila povučena, jer je prosto moje iskustvo i život nametao neke drugačije izazove, netipične za uzrast. Ali, to se vremenom i godinama menja. Sada, znate, kad me neko pita da li bih volela da izbrišem to iskustvo ili da dobijem pare na lutriji ja bih izabrala pare, olakšavaju dosta toga, a planova imam. To iskustvo me je oblikovalo, trudim se da one loše stvari ublažim, da ne postanem cinična bakica, da i dalje razumem i saosećam sa ljudima koji nisu imali takva iskustva i čiji su problemi svakodnevnijeg tipa. I mislim da uspevam, da svako ima svoje izazove i svoje kapacitete pre svega.
Potiskivanje mi je bila prva ljubav. Posle toga intelektualizacija, a onda humor. Tako je bilo do recimo 25. godine, tad počinjem da sazrevam, da se zaljubljujem u psihoterapiju i da upoznajem čari dubokog prijateljstva. Sada tu je humor i dalje, neke stvari namerno potiskujem, sa rokom trajanja, kada mi je teško dam sebi vremena da odreagujem, kažem sebi: „Dobro, sad se plašiš, ali kada se malo izduvaš i odmoriš, iduće nedelje se vrati tom osećanju”. Ali, grupna psihoterapija je poklon koji sam sebi pružila i u koji sam se zaljubila. Podrška svih bliskih i ne bliskih ljudi, racionalno procenjivanje tuđih kapaciteta za pomoć, traženje pomoći koju oni mogu da mi pruže. Da, mislim da je to bila prekretnica, kada sam prestala da očekujem od ljudi sve, kad sam naučila šta od koga mogu i treba da tražim.
Za druge ljude u sličnim situacijama nemam baš neku poruku. Ne postoji čarobni štapić. Nije lako, ima puno zamki, uzbrdica, uspona i padova. Trauma vas izoluje, učini vam se da ste specifični, da se samo vama nešto dešava ili da samo vi nešto osećate. Samo vi ste takav baksuz, vama piše na čelu i sve tako redom. Iz mog iskustva, grupa, ogledanje u grupi je lekovito. Taj stepen poverenja, međusobne razmene, podrške, menja čoveka tj. otvara ga. Za isprobavanje, za bezbedno testiranje novih navika, situacija, iskustva. Učenje da smo svi mi slični, i svi mislimo da smo posebni. Jesmo, svako od nas jeste poseban, ali ne po tome. Ono što sam vremenom naučila, ali ne primenjujem baš uvek, iako bi trebalo. Zakon discipline. Značaj 3 obroka, 2 užine, pola sata šetnje, 8h sna. Deluje glupo, ali „radi posao”. Kao i povremena promena frizure, glupavo lakiranje noktiju i slično. Nekada jednostavne stvari pokrenu lavinu. Nađite vaše jednostavne stvari i ako „rade posao” super, ako ne, radoznalost nije ubila mačku, istražujte.
(žensko, 35 godina)