Trauma, resursi i rast
Trauma, traumatizacija, traumatsko iskustvo, traumatizujuće… Poslednjih godina, sve češće, putem medija, u svakodnevnom govoru, na raznim klipovima, postovima, u knjigama, predavanjima, se susrećemo sa ovim terminima. Iako je vrlo pohvalno što se o traumi sve više priča, deli, adresira, objašnjava i diskutuje, važno je da znamo na šta se tačno misli kada se kaže „trauma“ ili „traumatsko iskustvo“ ili „traumatizacija“.
Prema rečima Dena Sigela (Dan Siegel)„najjednostavniji način definisanja traume je da je trauma iskustvo koje nadmašuje naše sposobnosti da se sa njime nosimo.“ Trauma može, ali i ne mora, da bude sam događaj i iskustvo koje smo preživeli, ali trauma je definitivno doživljaj onoga šta smo preživeli. Taj doživljaj se najčešće vidi u odsustvu kapaciteta našeg tela i uma, da ono što nam se desilo, smesti u odgovarajuće „fioke“. Trauma je upravo u odgovoru našeg nervnog sistema na ono neočekivano, nepredvidivo i nezamislivo što nam se desilo. Naš organizam se, kao posledica traume, menja i postaje osetljiviji na opažanje rizika, biva nam ugrožen osećaj sigurnosti i često smo u stanju povećane budnosti i iščekivanja opasnosti koja vreba. „Traumatski događaji su izvanredni, ne zato što se retko dešavaju, već zato što nadjačavaju prilagođavanja običnih ljudi životu… Zajednički imenitelj traume je osećaj intenzivnog straha, nemoći, gubitka kontrole i pretnje od uništenja.“ – Džudit Herman (Judith Herman). Stoga, kada govorimo o konkretnim traumatskim događajima, pričamo o iskustvima koja su bila intenzivna, opasna, ugrožavajuća i izvan uobičajenog. Primeri takvih iskustava su različite prirodne nepogode, nasilja počinjena od dugih ljudi, kao što su fizičko, psihičko i seksualno zlostavljanje, nasilje u zajednici, ratovi i različiti oblici ugrožavajućih događaja kako na individualnom tako i na kolektivnom planu. Traumatske događaje koji su visokog intenziteta, traju relativno kratko i dešavaju se iznenada nazivamo šok traumama.
Od izuzetne važnosti je naznačiti, kada pričamo o traumi, da traumatsko iskustvo ne mora biti samo susret sa nečim neočekivanim, zastrašujućim i ugrožavajućim, trauma je i kada nije bilo dovoljno „potrebnog“, dovoljno „dobrog“, dovoljno „zdravog“. To znači i da deprivaciju, tj. nezadovoljavanje osnovnih emocionalnih potreba, takođe, smatramo kontinuiranom traumatizacijom i tada pričamo o razvojnoj traumi. „Trauma nije sama po sebi ta koja dovodi do trajne štete, već odsustvo isceljujućeg odnosa tokom i nakon traume.“ – Ričard Erskin (Richard Erskine). Psihološko i fizičko zanemarivanje takođe podvodimo pod traumatsko iskustvo, koje ima značajne posledice na doživljaj sebe, sliku i predstavu o drugima, životnim okolnostima i svetu.
Ipak, kad god da pričamo o traumi, o svemu zaista zastrašujućem što se desilo, što smo doživeli, što i dalje preživljavamo, neophodno je naglasiti i da smo sve to, uspeli da preživimo. Kada pričamo o traumi moramo da adresiramo i postojanje resursa. Resursi su sve ono što nam pomaže da i dalje postojimo da, uprkos traumatskom iskustvu, nastavljamo dalje. Resursi mogu biti sigurno mesto boravka, zdravlje, fizička snaga, inteligencija, smisao za humor, kreativnost, radoznalost, mreža socijalne podrške, kućni ljubimci, kontakt sa spiritualnim, nama smislene aktivnosti… Trauma i resursi su dva neodvojiva pojma, jer kad pričamo o traumi važno je da pričamo i o oporavku, o snagama, o ličnim neverovatnim kapacitetima da preživimo i prođemo kroz traumatsko iskustvo. Upravo zbog toga je i naša priča o traumi priča i o rastu. Upravo zbog toga je Trauma-naša priča Naš rast!