31 Oct „Onda kada mislite da ste odustali, uglavnom niste”
Moje iskustvo može se definisati kao duboka emotivna trauma, originalno uzrokovana nedobijanjem jedine stvari koju (misliš) da želiš od života, višestruko kvadrirana eskalirajućom disfunkcionalnošću i posledičnim kaskanjem za ostatkom društva.
Iz sadašnje perspektive, to iskustvo je uticalo na ogroman rast i sazrevanje na poljima o kojima do tada nije bilo ni svesti. Upoznavanje sebe, voljenje sebe, otkrivanje prethodno nepoznatih rezervi snage i kapaciteta, mirenje sa sudbinom bivanja, preusmeravanje potrage sa sreće na mir, premeštanje prioriteta sa „šta bi trebalo” na „šta je najbolje što mogu u jedinici vremena”. Biti okej sa životom generalno.
Sa time sam se nosila neiščezavanjem uprkos očekivanjima, postepenim uviđanjem da novo stanje ipak nije matično, iznalaženjem želje za rešenjem, (prepo)rađanjem gladi za životom, ponovnim neuspesima, ljutnjom, deprimiranošću, ozlojeđenošću, samoprezirom, indiferentnošću indukovanim postepenim sazrevanjem rešenosti, uviđanjem, razumevanjem, saradnjom sa sobom, otkrivanjem koncepta ljubavi za sebe, shvatanjem da je sve to okej, da sam okej. Konačno, mukotrpnim i nekonzistentnim isplivavanjem na površinu na talasu sada potpuno sazrele i ohrabrene rešenosti i njenih derivata. Trauma je ostala u epizodama i tragovima, posledice u mahovima, ali ujedno i recept za borbu koji se može usavršavati, a njegov ciklus skraćivati.
Drugima bih poručila: onda kada mislite da je najgore, uglavnom nije. Onda kada mislite da ste odustali, uglavnom niste. Dajte sebi vremena i svaku šansu da uspete. Budite radoznali i kada je najteže. Pogotovo kada je najteže.
(žensko, 26 godina)