24 Oct „Važno je obratiti se za pomoć što pre“
Bila sam žrtva verbalnog i emotivnog porodičnog nasilja u detinjstvu i seksualnog nasilja kao adolescent. Nasilnik je bio moj otac, alkoholičar sa narcisoidnim poremećajem ličnosti. Majka, osim što je propustila da me zaštiti od njegovog nasilnog ponašanja, zamenila je uloge, pa sam od ranog detinjstva preuzela odgovornost da ja nju štitim, tešim i podržavam, brinem o njenim potrebama i posredujem u konfliktima. Tokom terapije sam naučila da se to zove parentifikovano dete. Zanemarivala je moje emotivne, razvojne i obrazovne potrebe i stalnom pretnjom odlaskom manipulisala sa mnom i održavala strah od napuštanja. Moja starija sestra, takodje izložena nasilju, na meni je iskaljivala frustracije odrastanja u disfunkcionalnoj porodici. Moje sigurne osobe bili su samo baka i deka, a njihova kuća moje jedino sigurno mesto gde sam se osećala bezbedno.
Sa 19 godina silovao me je poznanik sa kojim sam razmišljala da počnem da se zabavljam. Ponudio se da me poveze kući i silovao me u svojoj sobi, u kući njegovih roditelja, gde smo došli da uzme ključ od kola, jer „Šta si očekivala, da ću tri meseca da te vodam za ruku?!”. Ja sam se zamrzla od straha i nisam mogla da se branim, što me je užasno proganjalo (i danas me proganja iako znam da nije moglo drugačije). Nikad ga više nisam videla. Trideset i dve (32) godine nikom nisam rekla, dok nisam ispričala svom terapeutu i evo sada.
Obe traume sam duboko potisnula i decenijama nisam dozvoljavala sebi da se njima bavim. Nisam ih se praktično ni sećala. Sa 21 godinom sam napustila roditeljsku kuću i izgradila novi život, potpuno suprotan od dotadašnjeg. Uspela sam da ostvarim izuzetnu emotivnu vezu, da podignem dvoje divne dece, naknadno sam završila fakultet, naučila strane jezike i izgradila uspešnu karijeru. Roditelje i sestru sam emotivno potpuno odsekla. Mislila sam da je moj život savršen dok nisam otpočela psihoterapiju zbog poremećaja ishrane u 51. godini kada je sve krenulo da isplivava kao u erupciji vulkana. Najpre porodična trauma, a šest meseci kasnije i silovanje. Osim poremećaja ishrane kao posledice trauma bila sam potpuni „kontrol frik”, pokušavala sam da imam potpunu kontrolu nad svojim životom i svim događajima u njemu, i danas imam previsoke standarde u pokušaju da dokažem sebi i drugima da sam vredna ljubavi i pažnje, a kako bih sprečila da budem ostavljena. Strah od napuštanja ide do panike da će me profesorka stranog jezika, trener u teretani ili čak terapeut ostaviti, to jest da neće hteti više da rade sa mnom. Ne umem da se zauzmem za sebe. Ne prepoznajem svoje potrebe, a kamoli da ih istaknem ili pokušam da ih zadovoljim. Ne umem da budem besna. Mislim da nisam vredna postojanja, to jest mislim da sam kao osoba bezvredna, nebitna i nevažna. Takođe se osećam kao „fake” osoba i da će jednom svi shvatiti kako je moja sadašnja ličnost prevara, a da sam prava ja ona iz prošlog života, nebitna i bezvredna. Silovanje je izazvalo „flashbackove”, noćne more, osećaj krivice, sramotu, dodatni osećaj niže vrednosti. Obe traume i danas povremeno izazivaju snažan osećaj usamljenosti. Imala sam nekoliko izuzetno teških i dugih depresivnih epizoda. Mesecima nisam mogla da sastavim više od sat vremena sna. Malo je ovde prostora da nabrojim sve posledice trauma kojima sam bila izložena.
Već 18 meseci sam na psihoterapiji, godinu dana čak dva puta nedeljno. Uz pomoć terapeuta savladala sam tehnike kojima sam uspela da svakodnevni život koliko-toliko dovedem u normalu, a sada radimo na dugoročnijim promenama poruka i šema usvojenih u detinjstvu. Takođe sam uspela da napravim mrežu podrške koja mi pomaže u savladavanju posledica.
Drugima koji su u teškim situacijama preporučila bih da se obrate za pomoć što pre, čim primete neki hronični problem bilo da je prejedanje, zavisnost ili depresija, bes… da ne čekaju godine ili decenije jer problem samo eskalira, ozbiljno remeti život, a osoba sve to vreme pati a da nije ni svesna toga.
(žensko, 52 godine)