30 Mar Više trauma sam doživela, ne znam im broja.
Više trauma sam doživela, ne znam im broja. Nabrojaću neke kojih mogu da se prisjetim. Najveća je svakako trauma dugogodišnje, višedecenijska psihička bolest moje majke, pa i njena skora iznenadna smrt, razvod braka roditelja, smrt bliskih članova porodice, bolest bliskih drugih članova porodice. Zatim, trauma je I promjena mjesta življenja ‒ prelazak od mame tati, navikavanje na mećehu i novu porodicu. Traume odlaska na prvu zatvorenu psihijatrijsku kliniku Laza Lazarević…
Traume su uticale na mene tako što su me ojačale ‒ da, tek danas sam svjesna toga, i da ‒ potkočile, zakočile moju autentičnu prirodu i ličnost!
Godinama sam se borila, pa uz pomoć psihologa, kratko sam pila antidepresive u dva navrata. Za pomoć sam se obratila mojoj divnom i empatičnom psihoterapeutu! Danas idem na psihoterapiju, gledam te traume u oči i pišem svoju prvu knjigu o njima.
Trauma nije bauk, bauk je da je zaključate, jer ona se kao bumerang vraća. Zato juriš po pomoć, juriš u srećan život!
(ženska osoba, 36 godina)